Home » Intervjui » Nenad Radović – Studio Centar

Nenad Radović – Studio Centar

Sa Nenadom Radovićem, diplomiranim glumcem i direktorom Studio Centra za kulturnu edukaciju u Beogradu, razgovarali smo povodom pozorišne predstave “Deca na internetu 2” ali i o samim izazovima obrazovanja mladih kroz pozorišne forme danas.

 

CZMKO: Od prvog dela edukatvnog projekta “Deca na internetu” do nastavka, “Deca na internetu 2”, čija je premijera bila 27. novembra 2017. u Domu omladine, proteklo je 5 godina. Šta se od tada promenilo u internet sferi a šta u našem društvu što Vas je kao autora nagnalo da pišete nove tri priče o rizičnom ponašanju dece i mladih onlajn?

Nenad: Prvu predstavu “Deca na internetu” realizovali smo 2012 godine. Kroz rad Centra, koji se fokusirao na edukaciju dece i mladih ljudi, a nakon nekoliko predstava do tada, koje su se bavile temama narkomanije među mladima i vršnjačkim nasiljem, shvatio sam da je era interneta duboko ušla u tinejdžere. U saradnji sa Telenor fondacijom, koja je podržala ovaj projekat, napravili smo predstavu sastavljenu od četiri priče koje su govorile o pedofiliji na društvenim mrežama, zavisnosti od interneta, finansijskim prevarama putem interneta i trgovinom dece putem interneta. Predstavu je u 3 sezone odgledalo više od 3.000 mladih ljudi, učenika beogradskih i pančevačkih osnovnih i srednjih škola. Nakon toga, učesnici u predstavi, kojih je bilo 24, prerasli su svoje uloge i nije bilo moguće obnoviti predstavu. Interesovanje za tu temu nije prestajalo i najpre sam se odlučio da obnovim staru predstavu, ali čitajući tekst, shvatio sam da se mnogo toga promenilo i da su pojedine priče postale danas benigne. Za 5 godina su se tehnologija i dostupnost mladih ljudi na internetu značajno razvili. Danas su, na primer, deca 24 sata dnevno onlajn, a pre pet godina nije bila tolika rasprostranjenost smart telefona.  Danas je situacija daleko ozbiljnija, sve je veći broj dece i mladih ljudi, zavisnika i žrtava na internetu. Među mlađom populacijom vlada jedno potpuno beznađe i otuđenje, svi su se pretvorili u mašine koje samo bulje u jedan ekran i nemaju nikakva druga interesovanja i osećanja. Ovo vam govorim kao pedagog, koji svaki dan, 12 godina, više sati dnevno provodi vreme sa decom i mladima i vidim šta se u njima događa. Pronašao sam tri stravične istinite priče, koje su se u poslednjih godinu – godinu i po dana dogodile na prostoru naše zemlje i dramatizovao ih. I ovoga puta smo se bavili pedofilijom na društvenim mrežama, zavisnošću od interneta, ali i vršnjačkim nasiljem putem interneta, koje je u međuvremenu značajno poraslo.     

 

Šokantan podatak je da većina njih prvi put gleda pozorišnu predstavu, iako su uzrasta od petog razreda, pa do srednjoškolaca. Dakle, nemaju pozorišnu kulturu. Pokušavamo da im objasnimo šta je to pozorište i zašto je potrebno pozorište.

 

CZMKO: Kako uopšte funkcionišu edukativne predstave za decu i mlade iz Vaše autorske i rediteljske vizure? Kako se nakon projekta promene učesnici i izvođači, a kako publika?

Nenad: Najpre ću sada ja vama da postavim jedno pitanje, a potom ću probati da odgovorim na isto: Kakva to danas predstava mora da bude, da bi tinejdžeri ostavili svoje telefone na sat – sat ipo vremena, dok ona traje? Moje mišljenje je da, na prvom mestu, treba da govore njihovim jezikom, potom da pričaju priče koje su njima bliske i poznate, da imaju određenu dinamiku, jer oni danas žive brzo i nemaju vremena da gledaju i slušaju raspredanja suvoparnih dijaloga, i na kraju, ali ne i manje važno da ispred sebe gledaju dobre glumce koji će im verno i iskreno ponuditi emociju sa scene. Pravim moderne, brze i šokantne predstave za njihov uzrast i pratim koliko je publika tokom igranja u predstavi i kako reaguje.  Nakon predstave imamo tribine, na kojima razgovaramo sa publikom. Imamo različita i korisna iskustva. Šokantan podatak je da većina njih prvi put gleda pozorišnu predstavu, iako su uzrasta od petog razreda, pa do srednjoškolaca. Dakle, nemaju pozorišnu kulturu. Pokušavamo da im objasnimo šta je to pozorište i zašto je potrebno pozorište. Ne osuđujemo ih zbog toga, jer nisu oni krivi, već želimo da ih privolimo da dođu i sledeći put i onaj tamo put, da bi sutra sami otišli i kupili kartu za Narodno pozorište, Jugoslovensko dramsko pozorište, Atelje 212 itd.  Kada dobijemo od njih pozitivnu povratnu reakciju, znamo da radimo dobru stvar. Mi smo ove sezone imali 10 škola koje su odgledale svih pet predstava koje trenutno imamo na repertoaru, nastavnici svaku narednu generaciju dovode na naše predstave iz godine u godinu, što znači da predstave imaju dobar uticaj na njihove đake. Kada je reč o izvođačima, odnosno, isto, mladim ljudima koji učestvuju u predstavi oni se kroz rad u potpunosti razivjaju i ostvaruju. To je dugotrajan proces i ne postiže se za kratko vreme. Radimo sa njima temeljno i detaljno i rezultati su, kroz same predstave vidljivi.

 

Imali smo skoro, baš nakon jednog izvođenja predstave “Deca na internetu 2”, slučaj vršnjačkog nasilja nad jednom našom mladom glumicom od strane grupe učenika koji su predstavu gledali. Na svu sreću, direktorka škole, je na našu molbu odreagovala fantastično, onako kako treba da reaguju prosvetni radnici i sve se brzo i dobro završilo.

 

 

CZMKO: Na koji način kao autor uspevate da  posmatrate internet i opasnosti koje na njemu vrebaju iz vizure deteta i tinejdžera? Da li je neko dete iz Vaše bliže okoline prošlo kroz neka neprijatna iskustva?

Nenad: Ja često volim da kažem, da koliko ja učim njih, toliko i oni uče mene. Sve i da hoću, ne mogu a da ne posmatram i internet i sve ostale sfere života očima dece i mladih ljudi. U samoj grupi, koja je radila predstavu “Deca na internetu 2” imamo nekoliko devojčica koje su imale pojedinih neprijatnosti na internetu. Imali smo skoro, baš nakon jednog izvođenja predstave “Deca na internetu 2”, slučaj vršnjačkog nasilja nad jednom našom mladom glumicom od strane grupe učenika koji su predstavu gledali. Na svu sreću, direktorka škole, je na našu molbu odreagovala fantastično, onako kako treba da reaguju prosvetni radnici i sve se brzo i dobro završilo.  

 

CZMKO: Na koji način u pripremi predstave učestvuju deca i mladi, da li oni dele svoja iskustva? Da li sama predstava ima radioničarski karakter?

Nenad: Mi se bavimo kreativnim procesom, cilj mi je da se oni sami izražavaju i da sami kreiraju svoje uloge i situacije u kojima se nalaze. Ne postavljam se prema njima kao reditelj, već kao neko ko će im pomoći da svoju kreativnost izbiju na površinu, pokažu je drugima i sebi dokažu koliko ustvari mogu. Ne procenjujem njihove talente, već se trudim da ih navedem da sami razmišljaju. Da osveste svoje telo, svoj glas, emocije, stanja… Tekst je samo predložak i on se kroz proces menja i nekoliko puta. Svaka naša predstava je kolektivni čin i svi su podjednako važni. Svaka predstava ima radioničarski karakter, jer mi ne spremamo predstave kao pozorišta za mesec, mesec ipo dana, već radimo i po tri, četiri meseca. Pažljivo analiziramo temu kojom se bavimo, a potom i situacije i događaje koje predstavljamo.   

 

CZMKO: Vodite Studio Centar koji primarno edukuje decu i mlade kroz svoj pozorišni studio. Koliko godina iskustva je za Vama i kako ocenjujete interesovanja današnje dece i mladih, “digitalnih urođenika”, koji svoje heroje i uzore nalaze uglavnom u formatima i na sadržajima na internetu? U kojoj meri njih zapravo zanima pozorište kao (pra)stara umetnička forma?

Nenad: Zaključak je da njih pozorište ne zanima uopšte, ali ne zato što ne žele da ih zanima, nego zato što generalno ne znaju šta je pozorište. Deca su vam jedan blanko sistem koji se, kako odrastaju puni raznim informacijama i interesovanjima. Šta im ponudite, to će da prihvate. Ako ih vi danonoćno bombardujete rijaliti programima i zaglupljujućim sadržajima koji podstiču nasilje i promovišu primitivizam, onda i ne možete da očekujete da odu na Google i da traže koja su kulturna dešavanja tog dana u njihovom gradu. Mi smo kao društvo u ozbiljnom problemu, jer ne postoji nikakva strategija za razvoj dece i mladih ljudi. Zamislite samo, sa kojim vrednosnim sistemom će današnji tinejdžeri da vaspitavaju sutra svoju decu? Kada je moja generacija išla u školu, odlazilo se u pozorište svakog meseca, obilazili su se muzeji, koncerti na Kolarcu, dok današnji tinejdžeri ne znaju ni gde se te institucije nalaze. Prepušteni su internetu i sami sebi. I opet ponavljam, nisu oni krivi i ne možemo ih zbog toga osuđivati.   

 

CZMKO: Studio Centar producira i pozorišne predstave. Jedna od njih nastala je na osnovu duhovitog predloška spisateljice Jasminke Petrović “Škola” koju ste vi autorski adaptirali u “Rijaliti škola”. Šta Vas je na to inspirisalo i kako je tekao rad na njoj?

Nenad: Jasminka Petrović je definitivno naša najupečatljivija  spisateljica za decu i mlade.  Kroz njen predložak “Škola” hteli smo upravo da ispričamo priču o današnjem školskom sistemu. Koliko nije više važan učenik kao pojedinac, već da se pravi masa kojom sistem lako može da upravlja. Držali smo se komičnih i duhovitih elemenata iz knjige, ali smo kroz monologe, odnosno ispovesti, koje su sami glumci pisali, razjasnili zbog čega je neko snob, siledžija, štreber, tužibaba… Nisu se oni rodili sa tim osobinama. Za tu predstavu mogu da kažem da je plod neverovatnih ideja tih mladih ljudi, jer sam ja školu završio pre više od 20 godina. Ako biste sada pročitali tekst koji sam doneo na prvu probu i uporedili ga sa predstavom koju izvodimo, shvatili biste da je reč o dva potpuno različita dela. Zato nam je svima ta predstava posebno draga i uživamo igrajući je.  

 

CZMKO: Za kraj, preporučite neki svoj omiljeni sajt kojim se hrani Vaše unutrašnje dete 🙂

Nenad: Volim da pratim sport, tako da neka to budu sportski sajtovi 🙂